Vodoinstalatera Željka Bana (54) iz Pretetinca mnogi poznaju kao „vodača Bana“, no rijetko tko zna da je uz to Željko i zaljubljenik u biciklizam.
– Većina me poznaje kao vodoinstalatera, no malo je onih koji znaju da sve svoje slobodno vrijeme posvećujem bicikliranju. Posljednjih godina to se reduciralo jer su u moj su život ušle moje unuke Tara i Ena. Danas je moj vikend rezerviran za njih. Ponekad spojim oboje, pa svoje unuke vozim u prikolici koju sam kupio za njih. Kada ih pa nema, sve moje vrijeme pripada mojoj dugoj ljubavi, biciklizmu – govori nam Željko.
Iako dolazi iz Svete Marije, Željko u Pretetincu živi već dvadesetak godina.
– Kao vodoinstalater radim već 30 godina. Posao zna trajati ˈod jutra do sutraˈ. Teško je ponekad pronaći volju za išta nakon teškog ˈšljakanjaˈ. Ipak, to je nešto što se mora. Moje zanimanje je posao s kojim si osiguravam egzistenciju, no moja ljubav je bicikl i bicikliranje. Unatoč tome, često nakon posla odem odvoziti 20 do 30 kilometara da si pročistim misli i um. Najčešće rute one su mi po Gornjem Međimurju. Kad sjednem na bicikl, ja sam drugi čovjek. Imam volju, snagu i zdravlje.
Uz svoj bicikl, Željko je proputovao pola Europe.
– Čim čujem za riječ putovanje, to je to. Već me nešto duboko u meni tjera da se spremim i odem.
Prije sam doduše, vozio više. Znao sam dnevno odvoziti i preko 200-300 kilometara. Moj rekord bio je 418 kilometara. Išao sam u Pakrac na kavu i istog se dana vratio nazad u Međimurje. Spavao sam svega sat vremena, a bio budan ostala 23 sata koja su mi bila potrebna da se vratim kući.
U svojoj garaži Željko nam pokazuje brižno posložene bicikle, opremu i prikolicu.
– Često na velikim rutama vozim i noću. Kad voziš noću treba posebno paziti zbog prometa. Uglavnom spavam uz cestu. To je razlog zašto sam odlučio kupiti svoju prikolicu koja me prati na putovanjima. U nju spremim šator i vreću za spavanje pa mi noć bude ugodnija. Kad putujem vozim bicikl, sebe i prikolicu. Imam tri bicikla. Jedan je za velike ture, drugi je za one kraće kada primjerice idem u grad. Treći je ležeći koji je nov i rezerviran za laganu vožnju.
Danas vozi uglavnom sam i naziva se rekreativcem.
– Počeo sam voziti prije dvanaest godina. Bilo nas je četvero. Prošli smo tako svu Austriju, Mađarsku, Sloveniju i države u okolici. Čak dva puta odvozio sam rutu oko Balatona u Mađarskoj.
Danas vozim manje zbog mnoštva obaveza, ipak, jednom godišnje isplaniram sedmodnevni put i uputim se u nepoznato, ističe Željko.
Željko se nikada nije želio uključiti u neki sportski klub, a kada je biciklirao u društvu, najdraže mu je bilo ono njegovog brata Miroslava (51) iz Donjeg Mihaljevca.
– Uključivanje u klub značilo bi i stvoriti si obaveze. Ja sam u srcu rekreativac, vozim za sebe i svoj duh. U početku sam se na biciklistička putovanja spremao sa svojim bratom Miroslavom. S vremenom on se pronašao u trčanju. Danas je Miroslav ultramaratonac. Otrčao je ultramaraton Zagreb-Vukovar i mnoštvo dugih u Hrvatskoj i izvan nje. To je njegov život, a ja sam na njega izuzetno ponosan.
