Sreli smo se slučajno nakon punih deset godina, i to u krugu čakovečke bolnice. Oboje smo se jako radovali susretu. Jednostavno zato što smo već više od 30 godina u novinarstvu, surađivali smo, družili se, a sada su nas boleštine razdvojile i jako usporile.
Bilo mi je stvarno veliko iznenađenje iznenada sresti dragu kolegicu Zinku Čituš Čižmešija iz Donje Dubrave, novinarku i književnicu, a iznad svega dragu prijateljicu. Pričali smo o svemu, a najviše o borbi za zdravlje. Ipak, s njom je uvijek veselo. Pa je primijetila da meni fale kilogrami, a ona ih ima previše. Kako je život nepravedan u podjeli, konstatirali smo uz smijeh. Ponudila mi je desetak svojih. Oduvijek je bila takva. Mislim, spremna na šalu!
Nekad su vesela druženja novinara bila česta, danas se mnogi ni ne pozdravljaju. Mladi se umislili da je sve počelo od njih. Nikad više pravog, nekadašnjeg novinarstva. A ni novinara.
S njom je bila i njena kćerka Lana, koja je iskoristila priliku da nas fotografira. Takve kakvi jesmo. Pomalo umorni, ali razdragani.
Zinka mi je poklonila svoju novu knjigu “Stari dečko”, koja je doživjela veliku pozornost čitatelja i javnosti općenito, pa je i meni potpisala jedan primjerak knjige. Za uspomenu. Prva naklada je gotovo nestala, kaže mi uz osmijeh.
-Mogu ja to, samo trebam mir. I zdravlje. A i sponzore, Bog ih poživio i udvostručio! – ističe Zinka, pa pita za moje zdravlje.
Što da kažem, ponovo polako hodam i pišem, ponekad ležim u bolnici! Godine čine svoje, a zamor materijala je očit!
Klimne glavom. Suosjećamo međusobno. Na rastanku mi na brzinu veli da priprema nekoliko djela za tisak, nastalih proteklih godina, piše i novi roman.
I oproštaj!
U poklonjenoj knjizi Zinka mi je napisala: “Dok se ponovno sretnemo neka to bude u nekom parku s klupicama. S ljubavlju ZČČ”. Da, ni mene noge više ne služe najbolje. Odavno sam zaboravio da sam i ja nekad bio “Stari dečko”!
Hvala, Zinka. I vidimo se!
